THE BEAR S03

 Nemam običaj da često pišem blogove za nove sezone serija, ali ovaj put pravim izuzetak. O prvoj sezoni serije The Bear pisala sam pre godinu i po dana i kad sam se sinoć vratila na taj tekst naišla sam na potvrdu svog sećanja/utiska koliko je velika razlika između različitih sezona. U međuvremenu, desila se i druga sezona koja je doživela ogroman uspeh, uprkos (ili možda baš zato!) činjenici da je došlo do velike promene stila serije, da ne kažem čak i žanra. Dok je u prvoj sezoni "The Bear" bila šarmatna dramedy sa dosta komičnih momenata, kasnije sezone se potpuno udaljavaju od bilo čega smešnog i laganog i uplovljavaju u daleko mračnije i depresivnije vode. Takođe, od priče o štrokavom ali simpatičnom streetfood mestu iz komšiluka gde se skuplja lokalna živopisna ekipa luzera i zgubidana, došli smo do fine-dining fenseraja, restorana koji juri Mišlen zvezdicu i naplaćuje večere par stotina dolara, te ušli u svet elite vrhunskih kuvara (uz cameo gostovanja nekolicine autentičnih američkih i svetskih kulinarskih zvezda kakve su na primer Rene Redžepi ili Grant Achatz). Ova transformacija (koja se u realnom vremenu dešava u kratkom periodu od recimo godinu dana ili manje) samo delimično je opravdana a još manje verovatna, ali to zapravo i nije veliki problem, pošto je u o ovoj sezoni (btw nije poslednja, u finalu se jasno komunicira da će se serija nastaviti!) potpuno napušten koncept veze sa realnošću. Ono što je takođe napušteno je koncept scenarija LOL. Kada je prošle godine (ili početkom ove?) najavljen početak snimanja nove sezone, sećam se da sam se zapitala kad su pre uspeli da napišu scenario? Plot twist - nisu! Većina epizoda ove sezone ima samo neki lagani sinopsis, a sve je bazirano na tri labavo povezana i dosta proizvoljno korišćena ključna elementa: (1) atmosferskim i jako prijatnim/atraktivnim kadrovima i sekvencama kuvanja (rada u kuhinji) i/ili grada Čikaga (vide se malo i Kopenhagen i Njujork ali Čikago je ipak zvezda), (2) izgledu i šarmu glavnih glumaca i (3) dijalozima. Ova prva dva elementa čine veliki plus, dok su dijalozi za moj ukus dosadni, usiljeni i nesmešni, naročito oni u kojim učestvuju likovi bizarnih rođaka/drugara koji pomažu u restoranu (btw apsolutno nerealno da bi iko zaposlio takve ljude sa ozbiljnom ambicijom koju ima ali ok). Ti pokušaji komičnih momenata sa ničim izazvanim svađama (tipa nebulozna scena u kojoj jedan od njih zapali cigaretu u sred restorana što je u Americi zabranjeno bukvalno već više od decenije), beskonačnim ponavljanjima forica koje nisu duhovite ni prvi put, plus glumom kao da je u pitanju drugorazredni bosanski sitkom, seriji ništa ne doprinose i ne daju potreban comic relief od dramatično/anksiozno/depresivnih momemata. Kad smo kod dijagnoza, moram da priznam da još od druge sezone imam veliki problem sa likom majke (Jamie Lee Curtis) koja je toliko preterana kako kao lik sa naglašenom mentalnom bolešću, tako i u stilu glume koji za moj ukus prelazi liniju ekspresije i prelazi u vrlo neprijatnu ružnoću i parodiju. Njoj je srećom posvećena samo jedna epizoda ("Ice Chips") koja kako vidim ima jako pozitivne reakcije gledalaca (meni je bila skoro negledljiva!). Epizoda "Napkins" posvećena Latino kuvarici Tini (zapravo backstory kako se ona našla u restoranu) je verovatno najuspelija i najzaokruženija (ima i pravi scenario!), a finale sezone nazvano "Forever" donosi nekoliko glumački stvarno spektakularnih scena (kako za Jeremy Allan Whitea, tako i za mladu zvezdu Ayo Edebiri, plus naravno još jedna potvrda neverovatnog talenta gostujuće zvezde Olivie Colman).

Uviđam da ovaj prikaz postaje možda malo konfuzan, ali takva je i serija! Ono što je međutim prezanimljivo i zašto mislim da ova sezona zavređuje ozbiljnu analizu (pogotovo od strane ljudi koji su i sami zainteresovani za pisanje/režiranje serija) je činjenica da uprkos nebrojenim manama, problemima i propustima, ona nekako uspeva da ima izvanredan emotivni efekat! Ne samo da je neverovatno prijatna za gledanje (osim kad Jamie Lee i pomenuti rođaci uđu u kadar LOL), nego je i nekako autentična i topla na jedan neobičan način. Moj glavni utisak je da ova serija ima efekat kao odlična pop pesma - iako možda muzika nije najoriginalnija i u stihovima ima nekih nebuloza, celokupni rezultat je nekako neuhvatljivo magičan i utiče na vas više i jače nego mnoge daleko bolje promišljene (i možda tačnije i pametnije) serije. U jednoj od epizoda na soundtracku se našla i legendarna comeback pesma Rolling Stones "Mixed Emotions", što je možda i najbolja definicija ove sezone. Gledajte je. Obavezno.