MONSTERS: The Lyle and Erik Menendez Story

 Odavno nismo imali neki true crime sadržaj, ili tačnije, zaobilazila sam ih jer su dosadili plus ne vidim razlog da se stalno prežvakavaju odvratne stvari. Prvu sezonu "Monsters" posvećenu masovnom ubici Jeffrey Dahmeru nisam gledala niti planiram, a drugoj, posvećenoj braći Menendez me je pre svega privukla podela - Chloe Sevigny je glumačka indie heroina moje mladosti, a Javier Bardem stvarno skoro da nikad nije razočarao. I, kakva je serija? 

 Prvi i najveća mana serije je preterano trajanje - čak devet epizoda zaista je previše vremena i uprkos tome što je potpuno jasan koncept da se neke (iste) stvari prikazuju namerno više puta iz različitih vizura, ideja se mogla ostvariti i konciznije a time i zabavnije. Sledeći problem je nešto što smo već viđali i u drugim true crime sadržajima (pisala sam na primer o slučaju "Staircase") a to je da do kraja ne znamo šta je potpuna istina, pa prvo što čovek uradi posle finalne epizode je da ode na wikipediju da proveri šta se zapravo stvarno desilo. Odmah (bez spoilera) da kažem - ne znamo i ne zna se, odnosno svi detalji ovog zločina, a još više bizarni i mučni događaji koji su im (navodno) prethodili ni do dan danas nisu u potpunosti rasvetljeni. Ko ne zna ništa o slučaju, ukratko: 1989. su u svojoj vili na Beverly Hillsu  sačmarom ubijeni Jose i Kitty Mendenez, sredovečni bogati bračni par. Posle nekog vremena za glavne osumnjičene proglašeni su njihovi sinovi Erik i Layle  (18 i 20 godina) koji su proglašeni krivima i dan danas služe doživotne zatvorske kazne u Kaliforniji. Dakle, ovde nije poenta ko je počinio zločin već zašto, a time se bavi cela serija. Kao što sam već nagovestila, autori do samog kraja ostavljaju gledaocu prostor da donese svoje zaključke - da li su sinovi ubice bili samo gramzive psihopate ili pak nesrećne žrtve dugogošnjeg zlostavljanja u porodici? U oba slučaja, jasno da je radi o ozbiljnoj patalogiji koju su dosta uspešno glumački izneli (meni do sad prilično nepoznati) Nicolas Alexander Chavez (Layle) i Cooper Koch (Erik), ali i pomenute zvezde Bardem (otac Jose) i Sevigny (mama Kitty). Osim kvalitetnih glumaca, veliki plus serije predstavlja živopisno i bogato predstavljena epoha - zlatno doba kasnih osamedestih i ranih devedesetih u Kaliforniji, kada je realan život privilegovanih zaista dosta podsećao na ono što smo gledali u serijama kakva je "90210". Odeća, frizure, kola - kao i odlično odbarana muzika legendarnih one-hit wonders kakvi su bili Milli Vanilli daju jedan bizarni slatko-gorki nostalgični duh celoj priči. Na kratko ću se vratiti na još neke elemente koji su mi zasmetali - iako je to u ovakvom žanru obavezan element, u seriji se susrećemo sa jednim vidom misery porn pristupa kad se radi o predstavljanju zlostavljanja u porodici. Iako je sve samo prepričano, dakle bez vizuelnog ilustrovanja, detalji su jako grafički i mučni i na njima se više puta insistira - ponavljam, to jeste jako bitno za priču ali kao da su autori jedva dočekali da čitave epizode pretvore u neki vid sekundarnog zlostavljanja likova ali i nas gledalaca. Lik glavne advokatice odbrane (igra je veteranka iz "Sopranos" Ari Graynor) prilično je karikiran što  izgleda već postaje manir kad se prikazuju žene pravnice - kao da se podrazumeva da svaka uspešna advokatica ili tužiteljka mora obevazno biti antipatična skoro-pa-lujka (u pomenutom"Staircase" tužiteljka je bila i alkoholičarka). E da, osvrt na likove kontorverznih roditelja koje tumače Bardem i Sevigny - kad sam guglala činjenice o njima, malo me je šokiralo to da su oni bili u svojim srednjim četrdesetim godinama, dakle prilično mladi ljudi, dok su u seriji prikazani (pogotovo on) kao dosta stariji, možda da bi se naglasio taj (potencijalni) perverzno-bolesni aspekt njihove ličnosti. Dakle mladost-ludost, starost-bolest. Šalim se naravno! Iako je većina junaka užasna (sa manjim ili većim opravdanjem), autori su uspeli u nekolicini scena da izazovu prilično jaku empatiju (recimo izvanredna scena transporta iz zatvora uz pomenute Milli Vanilli kao soundtrack) i u tom smislu ovo nije sadržaj koji se gleda potpuno hladno ili sa nekim fau efektom, već je ideja istražiti ono ljudsko u svakome, pa čak i najkontroverznijim zločincima. Deo ovog narativa je svakako i insistiranje na tezi da su (skoro) svi počinioci zločina obično sami bili žrtve, što je u realnosti dosta često slučaj.

Da li da posvećujete pažnju ovoj seriji? Ako ste fan true crime sadržaja, pomenute epohe, ili imate višak slobodnog vremena zbog gripa ili slične dosadne bolesti (moj slučaj trenutno) - slobodno je pustite! Ako izbegavate negativne i uznemirujuće stvari ili insistirate samo na najkvalitetnijim umetničkim sadržajima - onda ova serija stvarno nije pravi izbor. Može se naći na Netflixu, a ako je neko već gledao - kako vam se čini?