STID, Ani Erno

Ovo mi je druga knjiga Ani Erno (Annie Ernaux), prošlogodišnje dobitnice Nobelove nagrade za književnost. Prva je bila "Zaposednutost" o kojoj sam pisala, a sad je došla na red još jedna, takođe po obimu dosta sažeta knjižica pod naslovom "Stid". U "Zaposednosti" koja ima skoro pa neki krimi-istraživački kvalitet, junakinja je žena koja se opseda sadašnjom ljubavnicom svog bivšeg dečka (sad zvučim kao naslov domaćeg tabloida LOL), dok je "Stid" zapravo skup autobiografskih beleški-sećanja, za koje se čini da ih je Arno pisala možda i više zbog same sebe, kako bi sačuvala neke svoje uspomene pre nego što ih dolazeća starost izbledi. Knjiga se fokusira na 1952. godinu, kada je autorka bila dvanaestogodišnja devojčica u jednom malom provincijskom francuskom mestu. Stid kao pojam i osećanje ovde se obrađuje iz dve glavna ugla - klasnog i religijskog. Junakinja potiče iz skromne porodice radničke klase a sticajem okolnosti pohađa privatnu katoličku školu u kojoj su uglavnom učenice nešto boljeg materijalnog stanja, pripadnice srednje buržoazije. Kako devojčica stupa u period sazrevanja, tako sve više uviđa razlike između sebe i onih bogatijih (i finijih) a glavno osećanje koje joj se povodom toga javlja nije ambicija da nekad u budućnosti to promeni niti neka revolucionarna želja da se bori protiv klasnog društva - ne, ona se samo jako stidi. To osećanje naravno pojačava specifično dogmatsko okruženje katoličke škole koja se čini kao neka bizarna kombinacija poželjnog eksluzivnog mesta za odabrane i neke vrste surovog sumornog zatvora. Napominjem da ova knjiga zaista funkcioniše manje kao roman a više kao skup vrlo ličnih, skoro pa dnevničkih beleški u koje smo ljubaznošću autorke uspeli da zavirimo. Osim ove glavne teme, jako zanimljiv je i uvid u to vreme, rane pedesete godine, dakle posleratni period koji je u Francuskoj (kao i većini Evrope pa i našoj SFRJ) bio obeležen priličnom skromnošću i oskudicom, ali izvesnom svešću o napretku i postepenom boljitku. Pored toga što shvatamo razmere loših uslova života jedne porodice koja ipak nije na samom društvenom dnu,  tu su i zanimljive naznake elemenata koji danas preplavljuju naš život a to su poželjne stvari  i statusni simboli - od kuća, preko odeće i određenih destinacija za letovanje. Autorka se osvrće i na litaraturu koja je bila dostupna tadašnjim mladim devojkama i iznosi jedan fantastičan zaključak dok navodi citate iz hrišćanskih članaka i saveta za mlade pobožne devojke, a to je da oni nama danas (tačnije devedestih kada knjiga nastaje) deluje podjednako besmisleno kao što će nekome sredinom 21. veka apsurdno delovati tekstovi iz savremenih ženskih magazina kakav je "Elle". Usuđujem se da kažem da će ovi naši časopisi delovati i još gluplje i apsurdnije - jer to jesu već sada! - ali moraćemo sačekati par decenija da to proverimo. Stid je ovde istražen ne samo klasno i religijski već i iz ugla rodnih uloga, odnosno jasno je da devojke i žene nažalost nekako prirodnije upadaju u ovakav samodestruktivni i ničim zasluženi misaoni lavirint. Na temu stida, ne mogu da se ne setim nedavne izjave jedne hrabre žene, takođe Francuskinje, koja je od žrtve gnusnog sekusalnog nasilja postala globalna heroina - Žizel Peliko (Gisele Pelicot) koja je insistirala da suđenje njenom suprugu zlostavljaču i mnogobrojnim silovateljima bude potpuno javno i otvoreno, jer kako je rekla: "Krajnje je vreme da osećanje stida promeni stranu". Iako je neumesno porediti ove dve žene, čini se da i Arno svojim hrabrim i samo-ogoljavajućim pisanjem itekako doprinosi da se preispita ko i zašto (i čega!) zapravo treba da se stidi.

Za kraj ovog prikaza, moram nažalost da se osvrnem na nešto što me je iznenadilo i razočaralo, a to su krupne greške u prevodu na naš jezik. Napominjem odmah da je moje poznavanje francuskog na potpuno početničkom nivou, ali ono što mi je upalo u oči su bile velike nelogičnosti u srpskom jeziku odnosno saznanje da su neke ekstremno poznate reči potpuno pogrešno prevedene - na primer reč "magasin" koju treba prevesti kao prodavnica/market/samoposluga, ovde je više puta ostavljena kao "magazin" što naravno nema nikakvog smisla. Dalje, zbog nepoznavanja specifičnosti francuskog školskog sistema, odnosno drastično drugačijeg označavanja razreda, neki delovi vezani za školovanje junakinje zvuče  potpuno pogrešno jer na primer učenica "trećeg razreda" je kod nas dete od 9 godina dok je u francuskom sistemu to gimnazijalka od 15. Zaista ne znam kako su se ovi propusti dogodili, ali uvek se osetim loše jer onda nekako sumnjam da su još neke stvari u prevodu problematične i da nam možda uskraćuju potpuno čitalačko iskustvo, ali iskreno i izvestan bes jer znam koliko je naporan i osetljiv prevodilački zanat i zaista je ružno da izdavači to ne poštuju birajući prave osobe za posao i proveravajući prevode koji im pristignu.

Dakle, ako znate francuski probajte da knjigu nađete u originalu, ako i ne - snaćićete se i sa ovom našom. Knjigu najtoplije preporučujem  onima koji i sami pišu, ljubiteljima svega francuskog, istorije ali posebno onima koje interesuju feminističke teme. Ko je raspoložen za nešto jako moderno, uzbudljivo i dramatično, ova knjiga je siguran skip.