JUROR #2

U poslednje vreme dosta sam se bavila uradcima vremešnijih rediteljskih legendi - a evo i najstarijeg među njima - sa pune 94 godine Clint Eastwood nastavlja i dalje da se bavi filmom što je zaista potpuno fascinantno. A kako je ispao njegov najnoviji film "Juror #2"?

Za razliku od svojih kolega (Coppola, Scorsese, Scott) koji se odlučuju za megaprojekte, kako u smislu raskošne produkcije, tako još više onom u idejno-sadržajnom, Eastwood nam predstavlja jedan vrlo mali, skoman i nepretenciozan film koji bi mnogima čak i prošao ispod radara da ga ne potpisuje ovaj slavni režiser. Na početku filma zatičemo mladog običnog belog Amerikanca Justina (Nicholas Hoult - znamo ga na primer iz filma "The Menu"), žitelja južnjačke države Džordžija, u jednoj dosta tipičnoj situaciji a to je da ga pozivaju na porotničku dužnost. Ni ne sluteći na kom suđenju treba da bude, Justin pokušava da se izvuče jer brine zbog svoje veoma trudne žene (a dosta brzo saznajemo da par iza sebe ima već jednu bolno izgubljenu trudnoću), ali vremešna sutkinja, tužiteljka i advokat odbrane odlučuju da je odličan kandidat za porotnika. Kad suđenje počne (u pitanju je ubistvo mlade lokalne devojke za koje je optužen njen dečko), naš junak shvata da (možda) lično ima veze sa slučajem i zapada u tešku moralnu dilemu koju će rešavati tokom celog filma. Formalno, ovaj film donekle spada u kamerni podžanr drame iz sudnice, ali ova jednostavna i produkcijski skromno upakovana priča zapravo obrađuje veoma bitnu etičku temu koja nadilazi okvire jednog specifičnog (pomalo bizarnog) slučaja. Osim lične dileme junaka porotnika, bitna je i ona u koju zapada ambiciozna tužiteljka Faith (zanimljivo ime, a glumi je uvek simpatična Toni Collette). Na početku pomalo stereotipno ubačena u već dosadni ambitious lawyer bitch folder, Faith je ne samo naložena pravnica već želi da postane i Javna tužiteljka (funkcija na koju se u SAD kandidati biraju izborima a ne imenovanjima), što njene postupke čini složenijim, a sam kraj filma dobija jedan dodatni sloj vezan za odnos autora prema američkom pravnom i/ili političkom sistemu. Priličan deo radnje dešava se na sastancima porote, pa se nameće poređenje sa poznatim klasikom "12 Angry Men", u kome takođe imamo situaciju da samo jedan glas može da poljulja ili preokrene mišljenje većine. Pošto svi znamo iz filmova i serija kako funkcioniše američki sudski sistem, jasno nam je koliko je on s jedne strane pravedno zamišljen,  a sa druge strane izuzetno podložan raznim, često i megabanalnim faktorima (kao što su porotnici kojima se ide ranije kući) gde bizarni razlozi mogu da odluče o nečijoj subini, pa i životu (u državama sa smrtnom kaznom). Mikrosebičnost običnih ljudi, insistiranje na sopstvenoj komociji, istrajavanje na ličnim problemima i temama - sve ovo je prilično tačno prikazano i eskplicitno kritikovano u ovom filmu. Dalje, autori se dotiču još jedne bitne teme a to je svetinja porodice. Kao što je lepo primetila jedna prijateljica, ovaj film zapravo raskrinkava koliko se porodica koristi kao izgovor za razne vidove male (ili jako velike!) korupcije i izbegavanje zakona i pravde - što btw u današnjem srpskom društvu itekako možemo da primetimo! Status porodične osobe je čest paravan za razne nepoštene postupke i problematično ponašanje, kao i činjenica da se prividno ispravni građani previđaju kao potencijalan problem, dok se sva pažnja i bes usmeravaju na dežurne krivce za koje društvo nije briga, čak naprotiv. Film ima još jedan bitan dodatni sloj, preuzet naravno iz samih osnova antičke drame a to je da se loše stvari dešavaju i dobrim ljudima, ali naravno ovo polazište istražuje na jedan nov i zanimljiv način.

Od zamerki bih izdvojila pomalo opštemestaške dijaloge i poneke bezveze likove (recimo ženu glavnog junaka koja ispada iritantna iako bi trebalo da prema njoj osećamo empatiju), mada bi se takav pristup mogao tumačiti i kao neki paradgimatski prikaz prosečnih Amerikanaca iz datih društvenih klasa više nego sofisticirana razrada konkretnih likova. Prema glavnom junaku, kao i Holtu kao glumcu, imam pomalo pomešana osećanja - nisam sigurna da li relativno mlak/uzdržan izraz treba doživeti kao manu ili kao plus (koji omogućava ambivalenciju koju i treba da osećamo prema njegovom liku), dok je lik tužiteljke i izvedba Toni Collette ubedljivija i jasnija. Rediteljski ovo je jedan jednostavan i precizan film, bez ikakvih egzibicija ili neobičnosti, usmeren striktno na samu priču i željenu poruku. Da li je must see - ja bih rekla da jeste! Prvo iz respekta prema Eastwoodu, drugo zato što nam svima dobro dođe malo odmora od pretencioznih egzibicija i treće, zato što je ideja/poruka filma izuzetno važna, mada ne i prijatna. Film je dostupan na HBO/Max, a ko je već gledao - dojavite utiske!