ČUVARI FORMULE - LANČANA REAKCIJA

Evo još jednog domaćeg ostvarenja koje zaista zaslužuje pažnju - naravno, već je i ima - pošto je do sada preko 100 000 pogledalo film u bioskopima. Najavljivan kao "domaći Černobil" ili "srpski Openhajmer", novi film Dragana Bjelogrlića stiže uz velika očekivanja za koja ću odmah reći da su prilično ispunjena. "Čuvari formule" naravno nema mnog veze sa akcidentom u Černobilu, a još manje sa pričom o Openhajmeru, već se bavi jednim domaćim nuklearnim incidentom koji je uspeo da tragediju pretvori u veliko medicinsko otkriće koje već decenijama spasava hiljade života - a to je transplatacija kostne srži. Priča o četvoro jugoslovenskih naučnika koji su na lečenju u Francuskoj i na kojima se izvodi tada potpuno eksperimentalna metoda, ispričana je na jedan izuzetno nepretenciozan i topao način, bez momenata nakanadne pameti ili nametljivih ideoloških stavova. Iako je tema donekle politčka (hladni rat u jeku, nuklearni program sa potencijalom bombe u jednoj socijalističkoj zemlji itd), osim pojave Aleksandra Leke Rankovića (glumi ga sam Dragan Bjelogrlić) koji je očito kao istorijska ličnost veoma u modi, o čemu sam pisala u prošlom blogu, ovaj film je eksplicitno humanistički usmeren i u melodramskom ključu promoviše ideju ljudskosti, solidarnosti i svojevrsnog optimizma. Oko 70% dijaloga je na francuskom jeziku ali zaista mislim da to nije jedini faktor koji je doprineo da ovaj film deluje daleko više evropski neko srpski i to ovaj put mislim kao kompliment. Opšta mesta domaće kinematogafije svedena su na minimum i ceo duh filma je nekako umereniji i univerzalniji (i ovo mislim kao kompliment). Raši Bukviću koji glumi profesora fizičara koji je vodio kobni eksprement u Vinči, ovo je ubedljivo najbolja uloga u karijeri na ekranu (nisam upoznata sa pozorišnim angažmanima), a činjenica da vrlo solidno zna francuski ovde je doprinela jednom zaista odličnom utisku. Francuski glumac (našeg porekla, ali to je nebitno za ovu ulogu) Alexis Manenti (inače glumio je i u fantastičnom filmu "Athena"), odličan je u minimalističkom izrazu kojim dočarava ekscentričnog i introventnog doktora Matea. Svi ostali glumci su sasvim ok, ne i spektakularni, ali to je zato što je film koncipiran u jednom understated ključu, lišenom divljanja i preterivavanja, gde su svi junaci deo timske priče, pre nego neki inividualni heroji ili zlikovci. Treba da se pomene odlična scenografija dragih drugarica i koleginica Jelene Sopić i Jovane Cvetković i kostim Marine Vukasović Medenice (moram da naglasim da mislim da scene u kojima naučnici u skromnim bolničkim pidžamam i obrijanih glava podsećaju na ratne logoraše nisu slučajno tako koncipirane, s obzirom da se radi o periodu kad su traume drugog svetskog rata bile još jako sveže). Mislim da je ovim filmom posle trijumfa sa "Tomom" i izvanredne serije "Senke nad Balkanom" Dragan Bjelogrlić učvrstio svoju poziciju najuspešnijeg i najzrelijeg domaćeg autora na čemu mu zaista treba čestitati. Ovo je film uz koji nećete roniti suze kao uz Tomu i Silvanu (mada ima par melodramski dirljivih scena!), niti će ostati zapamćen kao neka megabitna prekretnica u domaćem filmu, ali verujem da će pomoći da se bar još neki naši autori odvaže i usmere ka stvaranju kvalitetnih i univerzalno prijemčivih evropskih priča koje nadilaze domaći folklor, uobičajene teme i manire (pogotovo u glumi i dijalozima) koji opterećuju sprske i regionalne filmove i serije. Od mene najtoplija preporuka da film pogledate u bioskopima. A ko već jeste, podelite utiske!