SHE SAID & THE REPORT

Ova dva filma predstaviću zajedno jer imaju jako puno sličnosti po više osnova, a odnedavno ih oba možete naći na kod nas dostupnim strimerima. "The Report" je iz 2019, dok je "She Said" iz 2022. godine i zajedničko im je da su uprkos solidnim ocenama kritike, oba filma prošla bez nekog većeg buma, iako obrađuju jako zanimljive i bitne teme. "The Report" se bavi izveštajem posebne radne grupe koju je imenovao američki Senat, a čiji cilj je bio da ispita sve okolnosti primene torture od strane CIA i američke vojske prema zarobljenicima u drugom zalivskom ratu, dok "She Said" obrađuje poduhvat dve novinarke New York Times koje su razotkrile skandale oko slavnog holivudskog producenta Harvey Weinsteina i njegovog seksualnog zlostavljanja žena, a time i započele #metoo pokret. Oba filma zasnovana su na istinitim pričama i evidentan je trud autora da što doslednije i tačnije prenesu realne događaje, što je nažalost i najveći problem oba ova filma. Iako su poduhvati novinarki Jodi Kantor (Zoe Kazan) i Megan Twohey (Carey Mulligan) - inače obe su učestvovale u pisanju scenarija, kao i istražitelja Daniela Jonesa (Adam Driver) od ekstremnog značaja za pravdu i istoriju, i to ne samo Amerike već i globalno, sama priča o njima i procesu kako je do izveštaja (odnosno članka) došlo, izuzetno su nefilmični i nedovoljno atraktivni. Podsetimo se filma "Boston Strangler" gde smo imali sličnu situaciju (dve hrabre reporterke beskrompromisno istražuju priču dok ne dođu do pune istine) - to što je nečiji rad značajan nažalost ne znači da je sam proces zanimljiv za gledanje, odnosno, u slučaju ovakvih realnih priča od ogromnog značaja je kako se radi dramatizacija, tačnije da bi se ovakvo nešto pretočilo u uspešan film ili seriju, neophodni su ekstremno sposobni i talentovani autori (pre svega scenaristi i reditelji), inače dobijamo mlak i dosadan rezultat koji deluje kao prepričavanje članka sa wikipedije. U današnje vreme film zaista ne može imati samo informativnu vrednost, jer izvora informacija ima više nego mnogo, od pomenute wikipedije, preko tiktok videa pa sve do ozbiljnih publicističkih tekstova ili naučnih radova. Gledati nekoga kako kuca na kompjuteru ili zove nekoga telefonom jednostavno nije dovoljno. U slučaju "The Report" imamo i scene u kojima se dosta eksplicitno (ne i previše grafički) prikazuju mučenja zatvorenika, ali podsetimo se da je ta tema već više puta daleko zanimljivije i bolje obrađena, od na primer "Zero Dark Thirty" (koji se btw pominje u filmu!), preko serije "Homeland" pa do art filma "The Card Counter". Drugo što zaista čudi je da je podela ovog filma puna zvezda - osim Drivera tu su i Jon Hamm, Annette Benning,  Corey Stoll (znamo ga naravno iz "House of Cards" i kasnijih sezona "The Billions"), ali niko nije smisleno iskorišćen (mada sasvim solidno glume) i film nas ostavlja bez i jedne jedine emocije. Sterilno, dosadno i bez ikakve poente, osim da saznamo nešto što smo mogli saznati uz tri klika na internetu. U slučaju "She Said" čini mi se da je situacija još gora jer se na silu u film uguravaju opštemestaške liberalne agende, ne bi li priča (koja samo po sebi jeste jako bitna i zanimljiva), dobila još opštiji smisao. Odmah da kažem da sebe smatram dosta liberalnom i PC osobom pa kad je meni uspelo da bode oči verovatno nešto nije ok! Obe junakinje novinarke su najopštije moguće mesto - naravno da ne tvrdim da prave Kantor i Twohey nisu takve, zašto bi uostalom i morale biti neobične ili atraktivne - ali za filmsku priču od dva sata to zaista nije dovoljno. Naravno da imamo pljuvanje Trampa, nametljivo ubacivanje jevrejstva (imho potpuno suvišna scena porodične šabat večere i granično neukusno pominjanje holokausta u porodici ne bi li se pridobio potencijalni svedok koji je i sam Jevrejin - dok recimo o religiji ili etnicitetu druge novinarke i njenog supruga ne znamo apsolutno ništa), naravno da je tu postparum depresija, naravno da su tu druge ženske teme, ali i savršeni likovi poput muževa punih razumevanja ili šefova/urednika u novinama koji su udžbenički primer idealnih mentora/decision-makera u jednoj liberalnoj medijskoj kući. Likovi žena koje su bile žrtve opet su nekako nedovoljno eksponirani, upoznajemo ih ali zapravo i ne, te je empatija sa njima opet ista kao da smo samo čitali članak. Ukratko, oba filma su nažalost primer kako bitna i/ili velika tema ne znači automatski i dobar film. Ono što mi je upalo u oči su dve stvari, nevezano za kvalitet samih filmova - prva je činjenica da su u SAD ipak (ma koliko nedovoljno, prekasno ili selektivno) javno priznale svoje zločine - u jednoj sceni se kaže "koja druga zemlja bi to uradila" - što je dosta tačno i verujem da treba imati na umu kad donosimo razne sudove o trenutnoj geopolitičkoj situaciji. Drugi, još veći utisak je da je članak o Weinsteinu izašao 2017. godine, dakle da #metoo postoji samo 6 godina. Jako je bitno podsetiti se koliko je velike promene (više u osvešćivanju, nažalost još uvek manje u realnoj primeni) taj pokret doneo kad je u pitanju položaj žena na radnom mestu (ali i šire). Svaki put kad možda prevrnemo očima na (zlo)upotrebu nekog #metoo narativa u seriji ili filmu, setimo se da govorimo o samo 6 godina naspram celokupne istorije čovečanstva. Zastrašujuće i otrežnjujuće!

Da li gledati filmove - ako vas zanimaju pomenute teme ili volite nekoga od glumaca (ja sam na primer veliki fan Adama Drivera koji je i ovde naravno odličan) - bacite pogled. Inače, slobodno skip! "The Report" imate na HBO/Max, dok je "She Said" dostupan na Sky/Showtime. 

Ako ste možda gledali, da li imate isti utisak ili ne baš?