EMPIRE OF LIGHT

 U prethodnom blogu pisala sam o "Les passagers de la nuit", filmu koji nas vodi u Francusku osamdesetih godina, a danas ostajemo u istoj epohi ali sa druge strane Engleskog kanala. "Empire of Light" je film iz prošle godine iza koga stoji slavni reditelj Sam Mendes, čovek koji nas je zadužio sa nekoliko izvanrednih ostvarenja među kojima su "American Beauty", "Road to Perdition" ili dva (meni među najboljim) James Bonda nastavka - "Skyfall" i "Spectre". Kad smo kod megazvezda,  glavnu ulogu tumači jedna od najcenjenijih britanskih karakternih glumica srednje generacije, oskarovka Olivia Colman (o njenim filmovima sam već pisala - na primer o "The Lost Daughter") a tu je i uvek odlični Colin Firth (pominjali smo ga nedavno povodom "Staircase" slučaja).

U pesmi grupe The Smiths "Everyday is Like Sunday" gde postoji i stih "In a seaside town, that they've forgot to bomb", savršeno je opisano mesto u kojem se dešava ovaj film. U neimenovanom obalskom gradu u Engleskoj  (prava lokacija gde je snimano je izvesni gradić Margate) na početku osamedsetih godina, nalazi se nekada grandiozni bioskop koji je sada (kao i ceo grad i većina stanovnika) jedna polupropala i prilično depresivna pozornica na kojoj se odigravaju male lične drame, pozadinski obojene specifičnom pesimističnom i naelektrisanom atmosferom vladavine Margaret Thatcher. Glavna junakinja je sredovečna Hilary, menadžerka bioskopa, usamljena žena za koju brzo saznajemo da ima i problem sa mentalnim zdravljem. Njen tmurni monotoni život se menja kad se u bioskopu zaposli zgodni lokalni mladić afričkog porekla koji preokreće dinamiku malog, učmalog i pomalo bizarnog kolektiva. 

Ovaj film zapravo ima nekoliko tema - problem usamljenosti, krize srednjih godina (ovde otežana uticajem psihičke bolesti), tinjajućeg rasizma kao i fenomena života(renja) u provinciji. Ono što je dobro je da su sva ova pitanja prirodno i nenasilno uklopljena u jednu koherentnu priču, blago lirizovanu sveprisutnom atmosferom nostalgije. Za razliku od pomenutog francuskog filma iz iste epohe, ovde su osamdesete ipak donekle stilizovane pa većina junaka, kao i scenografija, izgledaju više kao iz nekih davnijih vremena. Duh ranih osamdesetih oseća se kroz pominjanje tada aktuelne muzike, kao i pojavom besne nezaposlene omladine koja odušak svom (donekle klasno opravdanom) gnevu nalazi u alkoholu i agresivnoj rasističkoj skinhead subkulturi. U ovom filmu zapravo je bitnije mesto nego vreme, jer duh zaboravljenog depresivnog provincijskog grada daleko više utiče na živote junaka nego konkretna epoha.

Olivia Colman je očekivano uverljiva u svojoj ulozi, s tim da moram po stoti put da pomenem koliko se svaki put štrecnem kad shvatim da smo isto godište te mi je nejeasan njen "starija tetka" izgled i energija kojom zrači u doslovno svakom filmu. Colin Firth je precizan kao licemerni ljigavi šef, dok je mladi Micheal Ward (poznat pre svega po seriji "Top Boy") simpatičan i ubedljiv kao šarmantni kolega koji postaje žrtva rasističkih napada. Za kameru je bio zadužen legendarni Roger Deakins što se veoma vidi, u najboljem smislu. Pošto se film dešava u bioskopu, dosta simpatično, iako pomalo naivno i romantizovano je inkorporiran uticaj filmske magije, naročito u finalnim scenama gde se pojavljuje jedan zaista lep omaž Hal Ashbyjevom kultnom radu "Being There".

Da zaključim - ovo nije neponovljivi film koji će dostići kultni status "American Beauty" ili Bondovsku gledanost, koliko mi je poznato nije osvojio ni neke veće festivalske ili esnafske nagrade, ali radi se o zanatski više nego solidnom, smislenom, zrelom, toplom i neciničnom ostvarenju koje se sasvim prijatno gleda. Možete ga pronaći na Disney+ platformi (napominjem da je sad na istom mestu dostupan i "Banshees of Inisherin", ko ga je propustio u bioskopu).