MAESTRO

 Posle filma "May December" o kome sam pisala u prethodnom blogu, evo još jednog ostvarenja koje se snažno samopredlaže za nagrade, a nominacije već potvrđuju da im se trud isplatio. Bradley Cooper ponovo je u muzičkim vodama, kao reditelj i glumac (uz to i ko-scenarista i jedan od producenata), a ovaj put radi se o biografskom filmu o legendarnom američkom kompozitoru i dirigentu Leonardu "Lenny" Bernsteinu. Naravno da se odmah nameće paralela sa prošlogodišnjim filmom "Tar" o fiktivnoj (takođe LGBT!) dirigentskoj zvezdi, ali odmah napominjem da osim setupa, zapravo nema previše sličnosti. Film prati Bernsteinov život i karijeru od dana kada je prvi put sticajem okolnosti, kao jako mlad dirigent doživeo svoj debi na velikoj pozornici, pa sve do pozne starosti. Okosnicu priče ne čini toliko sama karijera, već više njegov odnos sa ženom Feliciom (Carrey Mulligan). Osim klasične priče o tegobnom i izazovnom životu supruga velikih i ekscentričnih ljudi, dodatnu komplikaciju čini činjenica da je Bernstein bio bi/homoseksualac pa je njihov brak bio otvoren i specifičan, iako na oko idiličan. Imali su i troje dece, a brak je potrajao sve dok Felicia nije preminula od raka, krajem sedamdesetih godina. Priča o ovim ljudima i njihovom interesantnom životu i umetničkom radu svakako je sama po sebi zanimljiva, meni je lično bilo super podsećanje na to koje sve slavne kompozicije je zapravo Bernstain napisao (uključujući i muziku za neke holivudske filmove), ali na žalost tu se završavaju pozitivni utisci kad je ovaj film u pitanju. Prvi i osnovni probelm je trying too hard, koji se oseća u svim aspektima ovog filma (pomenula sam sličan problem sa glumom Natalie Portman u "May December", a rekla bih da slične momente ima i Nolanov "Oppenheimer") - od glume samog Coopera, preko pretencioznih režijskih egzibicija u nekim scenama (dok su neke druge potpuno standardne), do skoro pa neukusnog (i milion puta viđenog) eksploatisanja tragične teme bolesti glavne junakinje. U filmu ima i nekolicina raskošnih muzičkih scena, koje su dosta duge i pomalo upitnog kvaliteta, iako se vidi da je Cooper zaista dao 200% svoje energije i umeća da dočara prepoznatljivi ekspresivni izraz slavnog dirigenta. Možda najfascinantniji element ovog filma je maska kojom je dočarano Bernsteinovo (i u manjoj meri Felicijino) starenje, sa sve detaljima ostarelih šaka i tela, zaista spektaularan rad koji će sigurno biti nagrađen u svojoj kategoriji. Osim pomenute pretencioznosti, film je uprkos dosta dugom trajanju nekako nedorečen, pa na kraju ostajemo uskraćeni za finese odnosa Felicije i Bernsteina - da li je on zaista bio zaljubljen u nju ili je u taj brak ušao samo da bi zamaskirao tada društveno neprihvatljivu homoseksulanost? Zašto se ona tek posle decenijskog braka pobuni protiv njegovih afera sa raznim momcima, kad je jasno da od prvog trenutka zna da se to dešava? Tema njegove umetničke dileme da li posvetiti vreme stvaralačkim ili izvođačkim umetnostima takođe se pominje, ali nekako ne prodobljuje na dovoljno zanimljiv način. Ukratko, želja autora je očito bila da istovremeno napravi jedan audio-vizuelni spektakl, ali i tananu intimnu priču, a rezultat na kraju je ostao na pola puta. U svetlu mnogobrojnih biografskih filmova koje gledamo poslednjih godina, mislim da ovaj nažalost spada u slabije i nepotrebnije. Žao mi je što se ambiciozni i lepi Bradley toliko iscimao a rezultat ispao nekako nja.

Da li gledati? Dostupan je na Netflixu, nećete se pokajati ako volite biografske filmove, fan ste glumaca ili vam prijaju muzičke i umetničke teme. Takođe ima jedna odlična scena legendarne njujorške Thanksgiving  parade iz specifičnog ugla, koja je ukrala show a opet prošla nekako ispod radara...S obzirom da idu praznici i da ćete imati vremena, možete (ali i ne morate) da ga potrošite na ovaj film. Možda bolje pustiti nešto od legendarne Bernsteinove muzike! Ko je gledao, zanima me kako vam se čini?