MEGALOPOLIS

Posle mini-serijala malih under-the-radar filmova - sada nešto potpuno drugačije!

Čim su se pojavili prvi trejleri za novi film velike autorske legende Francis Ford Coppole, odmah je bilo jasno da nas čeka jedan megalomanski spektakl, što može da znači samo dve stvari - trijumf ili sunovrat. Posle odgledanog filma, moram da kažem da situacija ipak nije tako jasna i crno-bela, pa ću se potruditi da prikažem različite, manje ili više (ne)uspele segmente i elemente ovog filma. 

Kao i u slučaju Spielberga ili Scorcesea, kad posmatramo filmove ovako velikih reditelja koji su doslovno zadužili čovečanstvo mnogobrojnim remek delima, moramo uzeti u obzir kako njihov minuli rad, tako i činjenicu da se radi o osobama u životnom dobu koje većina drugih ljudi provodi gledajući TV slagalicu ili šetajući unuke po Tašu. Snimiti ovako komplikovan poduhvat u 84. godini života podvig je sam po sebi, kao i činjenica da je Coppola finansirao produkciju iz sopstvenog džepa (razlog za ovo postaje jasan vrlo brzo u filmu - a to je da niko ne bi bez ozbiljnih komentara ili izmena pristao da finansira ovako nešto). Pošto verujem da reditelj ne očekuje još (mnogo) radova u budućnosti, očito je da ovim filmom hteo da sazida svojversni Magnum Opus, spomenik svojoj umetnosti i višedcenijskom uspešnom stvaralaštvu. U ovome verovatno leži suština problema, a to je da je autor u velikoj želi da uradi nešto grandiozno, prešao u domen megalomanskog, skoro pa maničnog - kao da se plašio da nešto ne izostavi jer ko zna da li će i kada biti sledeće prilike. Od ovakvog sve, svuda i u isto vreme pristupa nikada nama vajde, jer je rezultat u najboljem slučaju konfuzan i pretenciozan, a u najgorem skoro pa negledljivo prepotentan. U "Megalopolisu" ima mnogo dobrih ideja, tačnije, ima ih previše, te bi se sigurno mogla napraviti bar još 2-3 filma i to prilično različitih žanrova. Film takođe vrvi od referenci, kako na antičko vreme (prebukvalna i skoro pa krindž glavna paralela sa Rimskim carstvom), tako na istoriju teatra i filma (od Shakespearea do Luhrmanna), ali i na istoriju realnog grada Njujorka (od ikoničkih fotografija gradnje nebodera početkom 20. veka, pa do tragedije 11. septembra). Većina tih elementa ima neki kvalitet i smisao, ali način na koji su prekombinovani i pretpani u neverovatno naivnom i banalnom glavnom storilajnu je zaista neočkivano loš, pogotovo s obzirom ko je autor. Ansambl likova, većinom vrlo bizarno napisanih, sastoji se od nekolicine ekstremno dobrih glumaca (Adam Driver, Shia LeBeouf, Aubrey Plaza), nekolicine prosečnih (Nathalie Emmanuel - znamo je pre svega kao Misandei iz GOT)  i par gostojućih lica koja variraju od iskusnih oskarovaca (Dustin Hoffman) do autorove blazirane teenage unuke (Romy Mars, ćerka Sofie Coppole). Pomenuti dobri glumci, pre svega Plaza i Driver, zaista su najjača strana i razlog zašto će i možda najkritičniji gledalac ipak da ostane u sali i uvidi neki kvalitet ovog filma! Zanimljivo je kako Driver ima neku vrstu prokletstva odličnih uloga u lošim filmovima velikih majstora (pre ovoga na primer "House of Gucci" i "Ferrari"), ali i dalje mu uspeva da izvuče potpuni maksimum u nemogućim okolnostima. Drugi element koji zaista blista (i doslovno!) u ovom filmu su kostimi, verujem da se ovaj umetničko-zanatski sektor predivno proveo i odlično zabavio radeći na ovom projektu! Osim pomenute konfuzije, haotičnosti, neopravdanog preterivanja i manjka smislene misaone niti, ubedljivo najveća mana ovog filma je površno i olako tretiranje ekstremno bitnih tema - od klasne nejednakosti i bespoštedne džentrfikacije gradova, pa do filozofskih razmišljanja o budućnosti čovečanstva. Način na koji se Coppola dotakao ovih tema je neshvatljivo naivan i banalan, posebno kad se setimo koliko je on lično majstorski obrađivao mnoge društvene, etičke pa čak i metafizičke teme u svojim prethodnim radovima! O mikro-krindž situacijama kakve su dijalozi na latinskom sa američkim akcentom ili skoro pa parodičnom utopijskom kraju - bolje i da ne pričamo. Da, zaboravih i na poseban anti-biser sa padanjem satelita (btw na njemu piše USSR lol ne znam da li mu treba javiti da ta zemlja odavno već ne postoji) koji je citat (ili ukradena fora!) iz takođe pretencioznog ali izuzetno uspelog Wendersovog filma "Until the End of the World".

Iako bi se o ovom filmu moglo razmišljati i pisati do sutra, ja ću se ovde zaustaviti. Da li da ga gledate? Ako ste filmski radnik/umetnik ili baš pasionirano volite istoriju filma, verujem da ga treba pogledati i to u bioskopu - kako se i valja. Ali, ako se ne prepoznajete u ovom opisu ciljne grupe, sačekajte ga na nekoj striming platformi pa bacite pogled i odlučite da li ćete ugasiti ili ipak istrajati do kraja.

Ko je već gledao, pliz podelite utiske, jako me zanimaju!