KINDS OF KINDNESS

 Možda malo kasnim sa ovim prikazom, ali povod je to što je film sada dostupan na Disney+ platformi, pa ko ga je (kao i ja) propustio na festivalima i bioskopima evo prilike da ga pogleda.

Naš omiljeni grčko-holivudski brat Yorgos Lanthimos postao je nesporna zvezda filmske art scene, naročito posle uspeha "Poor Things" koji je ugrabio čak 4 oskara. Glumica Emma Stone (dobitnica jednog od pomenutih oskara) nastavlila je saradnju sa Lanthimosom, kao i veteran William Dafoe, a pridružilo im se još dvoje odličnih i aktuelnih glumaca - Jesse Plemmons ("Civil War", serija "Fargo", "Killers of the Flower Moon", "The Power of the Dog") i prelepa Margaret Qualley ("Substance", "Once Upon a Time in Hollywood", serije "Maid" i "The Leftovers"). Što se njihovog učinka tiče, naravno nisu razočarali, ali da krenemo od početka.

Za razliku od prethodnih ostvarenja, Yorgos se ovaj put odlučuje za omnibus pristup, tako da zapravo imamo tri odvojene priče, labavo povezane nekom nategnutnom idejom vodiljom, u kojima igraju svi pomenuti glumci ali potpuno različite i nepovezane likove. Sa pozitivne strane, evidentan je izvestan povratak prepoznatljivom bizarno-začudnom svetu kakav smo imali u "Kynodontas" ili "Lobster" kao i relativno minimalističkom stilu (za razliku od ekstremno raskošnog "Poor Things"). Ono što je međutim problem je da je sve ostalo na stilu i forama, tj. da je autor prešao u jedan evidentni manirizam, bez istinskog opravdanja i dubine koji su svakako postojali u pomenutim starijim filmovima. Naravno da neke ideje ima, kao i naznaka društvene kritike (pogotovo u prvoj priči!), ali sve je idejno/ideološki na nivou opštih mesta dok je sav trud uložen da sama dramatizacija bude što više quirky and different, što je donekle uspelo, ali vremenom počinje ozbiljno da zamara i postaje dosadno. Problem je i što film jako dugo traje, čak 165 minuta (jer realno imamo skoro tri cela filma odjednom), plus je prva priča vidno bolja od druge dve tako da nemamo gradaciju ka nekoj poenti i/ili katarzi već samo osećaj olakšanja kad se film konačno završi. Treća priča je btw najproblematičnija i osećaj trying too hard da se bude lud i ciničan prelazi u grotesku. Besmislene fore radi fora su ok u studentskim radovima i kod debitanata, ali kod ovako iskusnog reditelja zaista deluju izuzetno glupo. Tu je i neko polu-interno namigivanje, kao na primer ničim izazvana scena plesa Emme Stone pred kraj filma ili njen sumanuti i za lik potpuno pogrešni automobil (ispostavlja se valjda da je to privatni auto njenog supruga u pravom životu). Kad smo kod ove glumice, mislim da je uveliko počela da glumi samu sebe, i ma koliko bila šarmantna i zanimljiva, to već počinje da deluje dosta blamantno. Verujem da nije problem u njoj već u reditelju, jer smo nedavno videli kako je itekako i dalje u stanju da glumi izvanredno kad za to ima prostora (recimo serija "The Curse"). Jesse Plemnons je zaista jedan od mojih favorita iz svoje generacije, ali meni je i on u ovom filmu bio nasilno čudan, njegovi likovi nisu imali skoro nikakvo pokriće (sem u prvoj priči) i sve se svelo na svojevrsno takmičenje u bizarnosti. Kada bi trajao kraće ili kad bi u pitanju bila mini serija, ovaj film bi verovatno bio prilično zabavan za gledanje, ovako je prenaporan a  emotivna/psihološka nagrada koju gledalac dobije na kraju je apsolutno nedovoljna. Mislim da suština problema leži u dve stvari - Lanthimos je očigledno zaslužio jedan zavidan autorski status koji mu daje veliku slobodu i odrešene ruke, te je požurio da tu situaciju iskoristi i brže-bolje snimi još jedan film, a očito da ideja nije bila dovoljno sazrela i razrađena. Pošto ima status kakav ima, svi saradnici i producenti su pohrlili da rade sa njim i verujem da su mislili da je možda do njih što ne kapiraju viziju (a realnost je da vizije baš i nije bilo). Drugi problem je ideološka potka odnosno društvena kritika koja je ovde samo naznačena i traljavo obrađena, tako da film na kraju upada u neslavnu kategoriju wannabe angažovanih radova koji to uopšte nisu, već samo jedna samodovoljna i egocentrična egzibicija upakovana u arty oblande i namenjena pseudo-intelektualnim elitama koje bi da gledaju nešto "umetničko" bez da zapravo zaista uključe mozak i emocije.

Da li da ga gledate? Sada kad je na strimeru možete možda da pogledate sa pauzama, da biste odmorno i koncentrisno ispratili svaku priču. Ako ste Yorgosov fan ili volite pomenute glumce, svakako mu dajte šansu. Ako niste ljubitelj usiljenih arty projekata i nemate baš puno slobodnog vremena - slobodno skip!

Ko je gledao, a verujem mnogi jesu - kakvi su vaši utisci?