LEE

Evo još jednog filma sa kojim malo kasnim, ali imamo povod - Kate Winslet je juče nominovana za Zlatni Globus upravo za ovu ulogu! Odmah da kažem da nisam sigurna gde film možete naći, ali uvek je tu siva zona ukoliko vas ovaj blog zaintrigira!

Za početak, imamo ženu rediteljku - Ellen Kuras, inače poznatiju po svojim snimateljskim radovima, ali već iskusnu i u režiji (na primer serije "Extrapolations", "Inventing Anna", "Ozark"), što bi odmah moglo da sugeriše da uz temu (i naravno glavnu glumicu!) imamo jedan feministički film. Ova pretpostavka je samo delimično tačna, što ne smataram ni manom ni prednošću, samo konstatujem:). 

Film se bavi životom poznate fotografkinje Lee Miller (ko je gledao "Civil War" setiće se da je baš ona navedena kao uzor mlađoj novinarki), jednoj od prvih žena koja se istakla kao ratna reporterka. Njena karijera je zanimljiva - prvo je bila foto model (taj deo njene karijere i mladosti u filmu ne vidimo), zatim je počela da fotografiše za britanski Vogue, da bi tokom drugog svetskog rata otišla na prvu liniju fronta i tamo slikom zabeležila neke od najpotresnijih ratnih scena. Amerikanku Lee (Kate Winslet) upoznajemo u jednom ekstremno stereotipnom dolce vita okruženju pre početka rata, gde sa svojom evropskom boemsko-fensi ekipom uživa na Azurnoj obali (onako kako prosečan Amerikanac zamišlja da je izgledao taj životni stil lol). Tu upoznaje Britanca Rolanda (Alexander Skarsgard) koji postaje njen životni partner, pa se sa njim seli u London. Počinje rat i Lee u početku u okviru Vogue ekipe nastavlja da se bavi modom (doduše u jednom patriotsko-propagandnom stilu), ali shvata da je to dosta besmisleno i odlučuje da uzme akreditaciju američke vojske i odlazi na ratište. Tu dolazimo do prvog (drugog, ako se računa sladunjavi opštemestaški uvod) problema ovog filma, a to je da njene putešestvije na frontu, uprkos nedaćama koje ih prate (kako nju lično tako naravno mislim i na potresne prizore koje zatiče - na primer teško ranjene vojnike u improvizovanoj bolnici), ipak deluje kao jedno interesantno putovanje, gde sve vreme Lee i njen američki kolega reporter Scherman imaju jedan skoro pa turistički pristup - nije baš da su na letovanju, ali jasna je njihova privilegovana pozicija i neki skoro pa avanturističko-zabavni odnos prema poslu. Ova situacija se drastično menja pred kraj filma, kada se ispostavi da će Lee i Sherman biti među prvim reporterima koji su imali prilike da uđu u tek oslobođeni koncentracioni logor Dachau i zabeleže neopisive užase za koje većina ljudi do tada nije ni slutila da su se desili. Naravno ovo iskustvo ih zauvek menja i traumatizuje, što saznajemo i iz iskaza Lee u njenim starijim danima, jer film je uokviren intervjuom koji ona, već odavno penzionisana, daje mladom reporteru. Kada imamo ovakvu temu, naravno da se gotovo podrazumeva dubina i težina i mislim da autori nisu ovo zloupotrebili odlaskom u neki preterani misery porn ili patetiku, a verovatno najveći doprinos ovom utisku daje zaista uverljiva i precizna gluma Winslet. Iako smo svi već nebrojeno puta videli sadržaje (kako umetničke tako i dokumentarne) vezane za nacističke koncentracione logore, svaki ponovni susret sa tom temom je uvek uznemirujući i duboko potresan (a lično zaista verujem da se ova tema mora iznova obrađivati i ponavljati zauvek jer su zaborav i relativizacija zločina daleko veći problem nego što se nama GenX-erima možda čini!).

Ideološki, ovaj film nije problematičan iako ne donosi neki novi ugao. Pomenula sam na početku uslovni feministički aspekat - taj polu-feminizam možda se najviše iščitava u odnosu Lee i njenih partnera (kako jednog životnog, tako i drugog poslovnog) gde je ona jasno stavljena u ulogu koju tradicionalno imaju muškarci - ona je ta koja uvek odlazi, ponaša se hrabrije i slobodnije, nju neko strpljivo čeka kod kuće itd. Sa zanatske strane problema je ipak više. Na trenutke je suviše melodramatičan i površan, a sam kraj donosi izvesne plot twists koji su realno usiljeni i nepotrebni (iako faktografski verovatno opravdani, a vezani su za lični i porodični život Miller). Najveći utisak je da je ovaj film u određenoj meri izneverio očekivanja jer uslovi su bili zaista izuzetni - zanimljiva istinita priča, izvanredna glavna glumica (i ostatak vrlo solidnog ansambla) i dosta bogata produkcija  - dok je krajnji rezultat jedan prilično prosečan i nebitan film koji nažalost ne donosi ništa novo gledaocima - ni informativno ni emotivno. Možda se još jednom potvrđuje pravilo da pristup jako osetljivim i ekstremnim temama ipak ne može biti isti kao kad se obrađuju random fiktivne krimi ili romantične priče, a posebno ako se radi o opštepoznatim epohama koje su već toliko puta istražene na daleko upečatljviji, potresniji i umetnički zanimljiviji način. 

Da li da ga gledate - ako vas zanima tema i fan ste predivne Kate Winslet - onda obavezno! Svakako nema bojazni od dosade ili gluposti, jer ovo ipak jeste jedan vrlo solidan film, ali na žalost ne bih ga uvrstila u must see kategoriju.

Ko je gledao, kako se vama čini?